Oneness доктрина је фикс-идеја унитаристичке струје пентекосталаца

Пре неког времена смарао ме је један човек са једним веома чудним учењем. Мало сам истражио одакле му такве идеје и утврдио сам да те идеје потичу из једног веома популарног и веома распрострањеног верског покрета. Тај покрет је пентекостализам.

Бројност пентекосталаца ме је веома изненадила. Нисам знао да их толико много има и да су толико утицајни. Пентекосталци обухватају преко 700 деноминација и велики број независних цркава, не постоји централни ауторитет, макар не званично, који руководи пентекостализмом. Међутим, све те разне деноминације су удружене у Пентекостално светско братство (Pentecostal World Fellowship). У свету постоји преко 279 милиона пентекосталаца, а покрет и даље расте у многим крајевима света, посебно на јужној хемисфери. Пентекосталци чине око 12% укупног броја „хришћана“. Када сам ово схватио и препознао многе организације као део њих, увидео сам колико су они утицајни јер многи следе неке њихова учења, а да нису ни свесни да су то пентекостална учења.

Пентекосталци се зову пентекосталци према грчкој речи Пентекост за дан Педесетница. Они су погрешно протумачили шта се десило прве Педесетнице након вазнесења Исуса Христа на небо и пошто им је то погрешно тумачење догађаја на дан Педесетница тј. Пентекоста једно од кључних веровања, по томе су се и назвали пентекосталци.

Цитираћу стихове који описују тај догађај који пентекосталци погрешно тумаче:

„О педесетници бејаху сви заједно на истоме месту. Одједном настаде хука с неба као од дувања силнога ветра, и она напуни сву кућу у којој су они седели, и показаше им се раздељени језици, као језици огњени, и спустише се на свакога од њих. И сви се они напунише Духа Светога и стадоше говорити разним језицима, као што им Дух даваше да говоре. У Јерусалиму било је Јудеја, људи побожних из свакога народа под небом. А кад настаде она хука, народ притрча и оста збуњен, јер сваки је слушаше како они говоре његовим језиком. И дивљаху се, и чуђаху се и говораху један другоме: Гле, ови људи што говоре нису ли сви сами Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој говор, сваки свој матерински језик? Парћани, Миђани, Еламљани и који смо из Месопотамије и из Јудеје и Кападокије, из Понта и из Азије, из Фригије и Памфилије, из Египта и из крајева Ливијских код Кирине, и који су дошли из Рима, Јудеји и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо како они нашим језицима говоре о великим Божјим делима“ (Дела апостолска 2:1-10, Бакотић).

На први дан Педесетница тј. Дан првина, након вазнесења Исуса Христа на небо, апостоли су добили Божји Свети Дух и услед тога проговорили су на различитим језицима. Људи из разних крајева су препознали свој језик и чудили су се како Галилејци на њиховим језицима њима проповедају о Божјим делима.

Пентекосталци верују да су апостоли овом приликом причали некаквим анђеоским језицима, да су неразумно и хистерично брбљали као што они то чине на својим богослужењима. Они то брбљање неразумљивих речи називају „говорење језицима“ и ту своју праксу повезују са даном Педесетница када се Божји Свети Дух спустио на апостоле 31. године нове ере.

Као што се може прочитати из Библије, апостоли су говори разумљивим језицима тј. говорили су различитим светским језицима и они који су их слушали су се чудили и говори су: „Гле, ови људи што говоре нису ли сви сами Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој говор, сваки свој матерински језик?“. Значи, тога дана се догодило да су апостоли, Христови ученици, услед утицаја Божјег Духа проговорили страним језицима, што је био невероватан догађај јер су сви они били Галијејци и сигурно нису знали разне језике којима су говорили људи из многих крајева који су се за дан Педесетнице окупили у Јерусалиму.

Међутим, пентекосталци ове стихове погрешно тумаче и изврћу их на сопствену погибао. Пентекосталци језике, којим брбљају на својим скуповима, сматрају почетним доказом крштења Светим Духом. Они верују да на том непознатом језику изражавају хвалу Богу или молитву. За њих је то важно у свакодневном верском искуству, не у сврху комуникације са другима, већ у сврху општења између душе и Бога. Кад се верник моли на непознатом језику, тада Свети Дух наводно натприродно усмерава његову молитву. Међутим, у случају говорења непознатим језицима пред црквом, пентекосталци верују да се говор мора превести на језик окупљених хришћана. То се постиже даром тумачења језика, а тај дар може испољити иста особа која је пренијела прву поруку или друга особа која поседује тражени дар. Пентекосталци не захтевају дословно тумачење језика, реч по реч, већ једноставно објашњење значења.

Традиционална пентекостална служба описује се као мешавина молитве, певања и проповеди, испољавања дарова Духа, посредовања на олтару, приноса, најава, сведочанстава, музичких деоница, читања Светог Писма, и повремених вечера Господњих. Пентекостална духовност се руководи путем пет врлина: индивидуалног искуства са нагласком на рад Светог Духа у животу верника, оралношћу, спонтаношћу (непредвидивошћу службе), аскетизмом и посвећеношћу библијском ауторитету из чијег дословног читања проистичу многе особене праксе пентекосталаца. Они правдају спонтаност фразом „Духа не гасите“ из Прве Солуњанима 5:19. Колективна гласна молитва на непознатом или матерњем језику игра врло важну улогу у пентекосталној служби.

Неке спонтане праксе постале су карактеристика пентекосталне службе. „Погубљење у Духу“ или „падање под силом“ подразумева облик падања на под у којем особа пада натрашке као онесвешћена док се над њом моли. Понекад то прати молитва језицима, док у неким случајевима особа ћути. Пентекосталци верују да је то узроковано „изобиљем искуства присутности Божје,“ и они понекад примају крштење Светим Духом у тој пози. Друга спонтана пракса је „играње у Духу.“ У таквим приликама верник напушта своје сједиште спонтано плешући затворених очију не сударајући се са особама или објектима у близини. То се објашњава тиме да богослужитељ постаје тако усхићен Божјим присуством да Дух преузима контролу физичких кретњи као и његово духовно и емотивно биће. Као библијско оправдање служи им Друга Самуилова књига 6. глава, где је описана Давидова игра пред Господом. Слична појава често се назива „трчање у пролазе.“ „Јерихонски марш“ (инспирисан догађајем у књизи Исуса Навина 6:1-27) је слављеничка пракса која се понекад дешава у тренуцима великог ентузијазма. Чланови цркве почињу да спонтано напуштају своја седишта и иду ка пролазима позивајући остале чланове успут. На крају се формира пуна колона око обода простора за састанак док верници марширају уз песму и гласне повике хвале и усхићења. Ово се углавном дешава на састанцима пробуђења или посебним молитвеним скуповима.

Оно што је још карактеристично за пентекосталце је то да се деле на оне који верују у тројство и оне који не верују у тројство. Они који не верују у тројство верују у Oneness доктрину. Не знам како да преведем то Oneness па ћу га оставити тако да пише као у оригиналу. Шта је учење Oneness доктрине? Ова доктрина учи да је Бог један, али да се манифестује на више начина нпр. манифестује се у виду Оца, Сина и Светог Духа. Они уче да Отац и Син нису две одвојене личности већ манифестације, функције и улоге. Ова доктрина је истоветна веровању Сабелија из другог и трећег века. По овом схватању, Бог некад објављује као Отац, некад као Син, а некад као Дух. Божје лице (ипостас) Оца се губи када се јавља као Син, а опет престаје да буде син када се јавља као Дух. Нема три особе, него једна, која се објављује у три облика (модуса), по чему се ово учење назива и модализам. Бог се откривао постепено у три различита облика: у облику Оца, који је створио свет; облику Сина, који је спасао свет; и облику Духа. На тај начин између божанских лица (ипостаса) Оца и Сина нема разлике, што поткрепљују наводима из Библије: „Ја и Отац једно смо“. Бог је, према овом учењу, примио облик Исуса Христа, да би пострадао. Зато његове присталице називају патрипасијани, јер су веровали да је на крсту патио и Бог. Епифаније Кипарски (око 315 – 403) сматра да њихова „заблуда“ потиче од Апокрифа (тајних списа), а особито из такозваног Египатског јеванђеља. Јер у њему Христ објашњава својим ученицима да су једно Отац, Син и Свети Дух (Епифаније Кипарски, Панарион, ПГ, 1052.).

Као и свака лажнохришћанска црква, Oneness пентекосталци се хватају за неке стихове и погрешно их тумаче док игноришу друге који им се не свиђају и јасно разоткривају њихову фикс-идеју. Нпр. Прва Мојсијева књига 1:26 каже: „Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“. Видимо да Бог каже у множини „да начинимо“. Овде Бог не персира самом себи. Хебрејска реч која је преведена као Бог је Елохим. Елохим буквално значи богови јер је елохим множина од хебрејске речи ел која значи Бог. Множина указује да их је више. Исус Христ је својим доласком на земљу то објавио и разјаснио какви односи владају међу њима. „Проговори нама Бог ових последњих дана преко Сина, кога постави за наследника свих ствари, преко кога је и векове створио“ (Посланица Јеврејима 1:2). Јован описује Онога који је постао Христ као Реч која је одувек била са Богом Оцем: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње… И Реч постаде пут и усели се усред нас, пуна милости и истине; и ми гледасмо славу њезину, славу као што је слава јединорођенога Сина који од Оца дође“ (Јеванђеље по Јовану 1:1-3, 14). Значи, Реч, Логос, је постао човек Исус Христ и постао је Син Божји који од Оца дође. Видимо да библијски писци јасно праве разлику између Оца и Сина. Исус је говорећи о себи и Оцу у множини рекао следеће: „Исус му одговори: Ко ме љуби, држаће реч моју, и Отац ће мој њега љубити. Ми ћемо к њему доћи и у њега ћемо се станити“ (Јеванђеље по Јовану 14:23). Навео сам пар стихова чисто реда ради да би се видело колико је бесмислено и библијски неутемељено веровати у савелијанизам тј. Oneness доктрину како се она данас зове.

Упркос свим својим лудостима и фикс-идејама, пентекостализам стиче све већи број следбеника. Године 1995. било је 217 милиона деноминацијских пентекосталаца, да би 2011. године та бројка била процењена на 279 милиона класичних пентекосталаца, што чини 4% укупне светске популације или 12,8% „хришћанског“ света. То пентекосталце чини највећом протестантском деноминацијом на свету. Велики проценат пентекосталаца налази се у Африци испод Сахаре (44%), затим у Јужној и Северној Америци (37%), Азији и Пацифику (16%). Постоји око 740 признатих пентекосталних деноминација, с тим што их има значајан број и у независним црквама које нису формално организоване.

У ово доба интернета када људи попут некаквих сваштара узимају мало доктрина из ове, мало доктрина из оне цркве, многи су покупили и пентекосталну Oneness доктрину мислећи да је то некакав прави библијски монотеизам. Ти људи нису ни свесни одакле потиче та доктрина и да је то древна фикс-идеја још из другог и трећег века која је настала из апокрифних јеванђеља. Људи су површни и верују у оно што им срцу прија и тако се многи упецају у пентекостализам а да тога нису ни свесни.

Истинољубиви и озбиљни људи све проверавају као што то рекоше Божјим Духом надахнути апостоли Павле и Јован (Прва посланица Солуњанима 5:21, Прва Јованова посланица 4:1) и уподобљавају се Божјој речи и мењају своја уверења и животне навике у складу са њом (Посланица Римљанима 12:2), а не обрнуто, као што то чине лажни хришћани који упорно покушавају да упишу у Библију оно чега у њој нема и тако изврћу Божју реч на сопствену пропаст (Друга Петрова посланица 3:16). Као што је и речено у Библији, због тога што „хришћани“ неће да прихвате Христа да је оно што јесте, због тога им је он “ „камен спотицања и стена саблазни“. Спотичу се, јер се противе речи, на што су и одређени!“ (Прва Петрова посланица 2:8).

Advertisements