Глобално друштво и позападњавање

Глобално друштво / глобализације

Израз „глобално друштво“ постао је уобичајен у делима и дискурсу на социјалне теме. Овде се „глобално друштво“ схвата као обједињење целог човечанства у јединствену целину, слично уобичајеним друштвима (често се називају националним државама), с једном светском владом и осталим институцијама савремених земаља, само већих размера. Оправдање оваквог светског социјалног монструма (око шест милијарди људи, а футуролози обећавају у будућности десет и више милијарди!) вишеструко се образлаже. Набрајају се проблеми које је тобоже могуће решити само заједничким напором свих земаља и народа на планети (демографски, еколошки, глад, криминалитет, болести, итд.). Позивају се на то што се формира светска економија која руши границе националних држава и одлучујуће утиче на њихову економију. Позивају се, коначно, на то да је свет већ коначно прожет мрежом међународних заједница, установа и организација које су стопиле човечанство у јединствену целину. У свету није остао ни један комадић где би нека иоле значајнија људска група водила изолован живот. Људски живот се све више и више налази под утицајем догађаја који се збивају далеко од места где они живе. Остварена је глобализација средстава за масовну информацију. Изграђен је међународни систем за производњу, дистрибуцију и коришћење информација. Захваљујући њему људи разбацани по целој планети осећају се као да живе у једној светској заједници. Ствара се јединствена светска култура.

Овде је све наизглед тачно. Али, притом, сви који говоре и пишу на ову тему, с ретким изузецима, гурају у задњи план чињеницу, или је сасвим игноришу, да је сама идеја “глобалног друштва” западна идеја, а не општечовечанска. Иницијатива и тежња да се иде ка таквом уједињењу човечанства долази са Запада. У његовој основи не лежи тежња различитих земаља и народа планете да се уједине – таква тежња се појављује крајње ретко – већ тежња одређених снага на Западу да заузму водећи положај на планети, да уреде човечанство у складу са својим конкретним интересима а не у интересу неког апстрактног човечанства. Светска економија представља, пре свега, освајање планете од стране транснационалних компанија Запада, и то у интересу ових компанија а не у интересу осталих народа планете. Међународне некомерцијалне организације у огромној већини су западне организације које контролише Запад и, овако или онако, подржава их и користи. Светски информациони поредак је поредак који су успоставиле земље Запада, а пре свега САД. Фирме и влада САД остварују контролу глобалних комуникација. Западни медији владају у свету. Светска култура је пре свега американизација културе народа наше планете. Једном речју, идеја „глобалног друштва“ само је идеолошки замаскирана тежња западног света, предвођеног САД, да покори целу планету и да успостави своју владавину над остатком човечанства.

Идеја „глобалног друштва“ је пре свега америчка идеја. После краха совјетског блока и самог Совјетског Савеза, САД су остале једина суперсила с претензијом да диктирају свој поредак целој планети. Међутим, то није толико америчка идеја, колико је то западна идеја уопште. Да би успоставиле жељени светски поредак, САД морају да мобилизују снагу целог западног света. Саме овај задатак не могу да реше. С друге стране, изоловане западне земље нису у стању да сачувају свој положај у свету. Оне се могу задржати на постигнутом нивоу само заједничким снагама. А САД су већ заузеле место лидера у њиховом заједничком походу ка светској хегемонији.

Јединствено човечанство је могуће, али не као мирна коегзистенција равноправних земаља и народа, већ као структурирана социјална целина са хијерархијом земаља и народа. У овој хијерархији неизбежни су односи доминације и потчињености, лидерства, вођства, тј. односи социјалне, економске и културне неједнакости. Овде проблем не лежи у неким биолошким узроцима нити у лошим расистичким идејама, већ у објективним социјалним законима организације великих маса људи.

Говорим управо о вертикалном структурирању а не о једноставној подели човечанства на регионе. Притом, ја то не замишљам као једну хијерархијску линију, већ као преплитање многих линија у коме се јединствена светска хијерархија појављује тек као тенденција. Међу овим линијама треба, пре свега, поменути поделу човечанства на западни и остали (незападни) део. Односи међу њима нису братски. Не може се уопште говорити о њиховој равноправности и братству. Западни део се уздиже изнад незападног. У знатној мери први господари другим и има тенденцију ка потпуној светској владавини. Сваки од поменутих услова има хијерархијску структуру најразличитијих димензија. О организацији западног дела, већ смо говорили. Рећи ћемо укратко шта он намерава да чини у односу према остатку човечанства.

У другој половини XX века догодила се промена у самом типу еволуционог процеса: степен и размере свести о историјским догађајима достигли су такав ниво, да је стихијски еволуциони процес уступио место пројектованој и диригованој еволуцији. Ово, напомињем, не значи да је готово све у еволуцији човечанства постало планирано и да се ток еволуције почео усмеравати у складу са плановима. То значи да је сврсисходна, планирана и диригована компонента еволуционог процеса почела да игра доминантну улогу у конкретној историји човечанства. Циљеви, притом, нису обавезно благородни, они могу бити (и такви су заправо) егоистични, гнусни, лукави, итд. Планови нису нужно сврсисходни и разумни, они могу бити нелогични и чак безумни. Усмеравање није искључиво усмеравање по разумним правилима и није обавезно ефективно, оно може бити дилетантско, неефективно. Али, то не утиче на сам тип еволуције, као што ни лоша државност не мења тип власти као државне власти, а рђава економија не мења тип привреде као економске.

Принципијелно је важно да се у западном свету оформила социјална структура у којој постоје компоненте које су поставиле циљеве еволуционог карактера и глобалних размера, направиле планове достизања ових циљева, имају способност и средства да управљају огромним масама људи присиљавајући их да реализују ове планове, располажу огромним материјалним средствима довољним да историјске процесе који су раније били стихијски, учине свесним.

Иницијатива за еволуцију новог типа потиче од оног надграђујућег дела западне надцивилизације о коме смо говорили претходно. Он је највиши орган за усмеравање еволуционог процеса, као и надвласт над глобалним човечником који се образује. Управо он влада човечанством у данашње време а не нека мала гомила богаташа, укључујући, наравно, финансијски механизам западног света који користи као средство за управљање Западом и остатком човечанства. Али, за управљање самим Западом где живи око милијарду људи, то није довољно. Тим пре што то није довољно да би се под контролом око пет милијарди остатка човечанства. Потребне су моћне оружане снаге, политички апарат, тајне службе, средства за масовну информацију. Потребно је имати на располагању „националне државе“ Запада, присиљавајући их на овај систем власти и управљања.

У том смислу све западне земље, укључујући САД, поприште су делатности овог глобалног монструма. Његова врхушка се налази у САД. Оне су само главна резиденција ове „светске владе“, лиферант светских оружаних полицијских сила, место за размештање „штабова“ за управљање различитим полугама светске власти, расадник командних, казнених и идеолошких кадрова и реализатор воље господара планете. Његове експозитуре налазе се у свим деловима западног света, као и у другим деловима човечанства који су већ у зони његовог утицаја и контроле.

Западне земље историјски су се формирале као „националне државе“, као социјалне заједнице вишег нивоа социјалне организације у поређењу с другим земљама, као својеврсна „надградња“ над остатком човечанства. Оне су развиле снагу и способност да доминирају над другим народима, да их покоравају. Историјски склоп околности пружио је западним земљама могућност да искористе своје предности у сопственом интересу. Дејство ове појаве на судбину човечанства било је и остаје противречним. Снажан извор прогреса и ништа мањи извор несреће. Оно је било узрок небројених крвавих ратова укључујући два светска, као и узрок пропасти многих народа и целих цивилизација. Дејство с временом није ишчезло већ се и појачало. Само се попримило нове облике и размере. Сада западне земље покоравају планету заједнички, а не појединачно. Сада они теже да покоре цело човечанство и да га тако структурирају да могу да очувају своју светску хегемонију вечно и да могу да експлоатишу целу планету у свом интересу и на начин који им највише одговара.

Тежња западних земаља да завладају околним светом није само рђава замисао неких кругова ових земаља – „империјалиста“. Она је условљена објективним законима социјалног бића. Читавим ходом историјског развоја, Запад је принуђен да успостави светски поредак који одговара његовим интересима. Он не само да има могућности и снаге да то учини, он више не може да одустане од овог епохалног задатка.

Током „хладног рата“ била је разрађена стратегија успостављања светског поретка – стратегија изградње реалног „глобалног друштва“. Ја је називам „позападњавање“.

Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка, економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота, који су слични или који имитирају западне обрасце. Идеолошки и на нивоу пропаганде, ово се представља као хумана, несебична и ослободилачка мисија Запада који се притом представља као центар свих замисливих врлина. Ми смо слободни, богати и срећни – овако углавном сугеришу западна идеологија и пропаганда народима које позападњачују – и ми желимо да вам помогнемо да постанете исто тако слободни, богати и срећни, као и ми. А ради тога морате да учините код себе, у својим земљама, то што вам ми саветујемо.

Тако је на речима. У стварности, позападњавање (у овде разматраном смислу!) има као реални циљ да доведе намерене жртве до таквог стања да оне изгубе способност за самосталну егзистенцију и развој, да их укључи у сферу утицаја и експлоатације западних земаља, присаједини западном свету не као равноправне и једнако моћне партнере, већ као област колонизације.

Позападњавање не искључује добровољност од стране земље над којом се оно врши и чак страсну жељу да се пође тим путем. Запад управо тежи томе да му намерена жртва сама ускочи у чељуст и да притом чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем саблазни и идеолошке обраде. При свему овоме, позападњавање је активна операција од стране Запада која не искључује ни насиље. Добровољност од стране земље која се позападњава још увек не значи да је целокупно становништво једнодушно прихвата као свој еволуциони пут. Унутар земље одвија се борба међу различитим категоријама грађана за и против позападњавања.

Била је, такође, разрађена и тактика позападњавања. У њу су ушле овакве мере: дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју је потребно позападњачити; дестабилизовати је; допринети кризи економије, државног апарата и идеологије; поцепати становништво земље на непријатељске групе, атомизирати га, подржавати све опозиционе покрете, поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве; истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота; подстицати завист међу становништвом земље која се позападњачује према западном изобиљу; стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима; заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности; пружати економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери, у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара Западу репутацију несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег начина живота.

Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ови мирољубиви методи имају једну особеност: они су принудно мирољубиви. Запад располаже огромном економском, идеолошком и политичком моћи, довољном да мирним путем принуди тврдоглаве да учине оно што је потребно Западу. Али, мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ. У случају потребе, Запад се, као што показује искуство, не устеже да примени оружје, пошто је уверен у своју огромну моћ.

Позападњавање је особит облик колонизације чији је резултат принудно стварање социјално-политичког устројства колонијалне демократије. По низу карактеристика, то је наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља. Али, у целини то је нова појава. Навешћу њене карактеристичне особине.

Колонијална демократија није резулат природне еволуције дате земље на основу њених унутрашњих услова и законитости њеног историјски формираног социјално-политичког устројства. Она је нешто вештачко, наметнуто тој земљи споља и супротно њеним историјски формираним могућностима и тенденцијама еволуције. Оваква демократија подупире се колонијалним мерама. Притом се колонизирана земља откида од њених претходних међународних веза. То се постиже разбијањем блокова земаља, и такође, путем дезинтеграције великих земаља као што је то био случај са совјетским блоком, Совјетским Савезом и Југославијом. Понекад се то чини под маском ослобађања једног народа од угњетавања другог. Али, најчешће и углавном, идеја ослобађања и националне независности је идеолошко средство за манипулацију људима.

Земља која је откинута од својих претходних веза привидно задржава суверенитет. С њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. У земљи се мање-више задржавају претходне форме живота за велики део становништва. Стварају се центри економије по западном обрасцу под контролом западних банака и концерна, а у знатној мери и као директно западна или мешовита предузећа. Спољашњи атрибути западне демократије користе се као средства једног сасвим недемократског режима и као средства за манипулацију масама. Експлоатација земље у интересу Запада остварује се помоћу незнатног дела становништва колонизоване земље који зарађује на рачун ове своје функције и има висок животни стандард, сличан стандарду виших слојева Запада.

Колонизована земља се у сваком погледу доводи до таквог стања да постаје неспособна за самосталну егзистенцију. На војном плану, она се толико деморализује да ни о каквом њеном супротстављању не може бити речи. Оружане силе врше улогу суздржавања протеста и гушења могућих бунтова. До жалосног нивоа се доводи национална култура. Њено место заузима култура, боље рећи, псеудокултура западњаштва.

Масама становништва нуди се сурогат демократије у виду распуштености, слабљења контроле од стране власти, приступачне забаве, препуштеност самом себи, систем вредности који ослобађа људе од труда над собом и од моралних ограничења.

Позападњавање планете води томе да у свету не преостане никаквог жаришта из којег би могло изникнути нешто способно за нови облик еволуције који се разликује од еволуције на западној основи. Запад, освајајући свет за свој рачун, уништава сваки могући конкурентски заметак другачије еволуције.

(Александар Зиновјев, Велика прекретница, издавач: Наш дом, Београд, 1999 г., 62-71 стр.)

Advertisements